Od davnina užičani su pokazali interesovanje za kupanjem i sportovima na void, tako je između dva rat nastalo kupalište na Đetinji “Jadran”. Nalažilo se na strani ispod hidrocentrale i tada kamenog železničkog mosta, bila je napravljena od drveta, imala kabine, trambuline… Međutim, nakon Drugog svetskog rata nije mogla da opstane, iako je često obnavljana usled čestih poplava i rušunja zbog vodenih bujica.
Pored plaže “Jadran”, užičani su se brčkali na Fikarovoj plaži, zatimkupalište kod debele vrbe, Jazova na Dragovoj plaži na Međaju. Pedesetih godina prošlog veka počelo je sa razmišljanjem da se nađe trajnije rešenje za kupalište u Užicu.
Ideja o Gradskoj plaži je krenula defitivno u realizaciju krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je Vojimir Vojo Bojović uzeo posao oko plaže u svoje ruke. Njemu se mogu pripisati najveće zasluge što užičani danas imaju jednu od najlepših plaža u Srbiji.
Vojo Bojović je angažovao arhitektu koji je bez dinara odradio projekat. Izgrađena je brana koja je ukrotila divlju reku i time se napravila velika površina za kupanje, a sa njom ogromni potencijali. Uređene su obale plaže sa potpornim zidovima, napravljen plivački deo na kome su se održavala sportska takmičenja na vodi, skakaonica. Plaža je puštena na korišćenje 1960. godine, a ono što je zanimljivo da je plaža napravljena za 18 meseci uz pomoć volovskih i konjskih kola.